Успеси наших ученика на конкурсу "Бранково перо"
|
Основна школа „Бранко Миљковић” у Нишу, у знак сећања на песника чије име с поносом носи, на дан његовог рођења, по петнаести пут је расписала наградни литерарни конкурс – за песму.
На конкурсу су могли учествовати ученици основних школа, подељени у две категорије: Од I до IV разреда са темом: "Ноћ сна" Од V до VIII разреда са темом: "Речи су наше светло и наша тама" |
|
|
У наставку уживајте у стиховима Дуње Митић, ученице 8/2
(прва награда) Речи су наше светло и наша тама Кроз речи наше душе плешу, Неке ко сунце јасно сјаје, Неке нас теше, ране лече, Љубав у срца вечно даје. Светлом нас воде, путе нам сјаје, Кад тама стисне, нада траје. Речи су мост што светове спаја, Што истину чува, лажи раздваја. Ал' речи могу оштар мач бити, Који сече, ране задаје, Мржњу шири, душе да окити, Отров у срца тихо додаје. Тама се скрива, спремна да траје, Кроз лажи и сумње пут нам задаје. Речи су кључ што врата отвара, Ал' и катанац што снове затвара. Зато бирај речи, буди мудар, нека свака буде твој најлепши дар. Избегни грубости и тешки удар, нек' у твом гласу сија наде жар. Нека твој глас буде светионик сјајни, у олуји живота, да води без краја. Јер речи су наша моћ, снага права, И светло и тама, у њима сва истина спава. |
Уживајте у стиховима Луке Станковића, ученика 4/1
(трећа награда) НОЋ СНА Ноћ сна, који сањам ја светлост и тама на крају дана Ево, оловка пише сама! Ноћ је тиха тајна. док месечина сија сјајна У мраку се назире сенка лака књига једног дечака. А на књизи златна слова, читка као песма ова. Кроз сан лете као птица, њих хвата снохватица. Између ноћи и сна сањам ја, пејзаже неке, песме далеке. Док петао песмом кукуруче, Устани сада, ноћ одмиче! |
|
|
Одељење књига за децу Народне библиотеке „Стеван Сремац” у Нишу расписало је
25. Међународни литерарно-ликовни конкурс „Завичај у мом срцу”,
поводом 2. априла – Светског дана књиге за децу и обележавања 90 година од рођења
песника Добрице Ерића.
Ученик 4/1, Лука Станковић, освојио је 3. место на овом конкурсу са песмом "Завичај у мом срцу"
ЗАВИЧАЈ У МОМ СРЦУ
У мом срцу једно је место,
које не казујем врло често.
Ту је кућа, улица плава,
у којој моје детињство спава.
Завичај је тамо где сам ја,
где ме памти сунце и праг,
где сам прву рекао реч,
где ми је кућни праг.
Завичај је мој први дом,
улица, дрво, смех и глас.
Где год да кренемо,
завичај је увек уз нас.
То није место само на мапи,
то је топлина, осмех и дом.
Где год да кренем он ме прати,
завичај у срцу мом.
ЗАВИЧАЈ У МОМ СРЦУ
У мом срцу једно је место,
које не казујем врло често.
Ту је кућа, улица плава,
у којој моје детињство спава.
Завичај је тамо где сам ја,
где ме памти сунце и праг,
где сам прву рекао реч,
где ми је кућни праг.
Завичај је мој први дом,
улица, дрво, смех и глас.
Где год да кренемо,
завичај је увек уз нас.
То није место само на мапи,
то је топлина, осмех и дом.
Где год да кренем он ме прати,
завичај у срцу мом.
Завичај у мом срцу
Кажу да човек пропутује цео свет тражећи срећу, а на крају је пронађе на месту одакле је кренуо. За мене, завичај није само тачка на мапи или адреса у личној карти; то је читав један свет који носим у себи, склопљен од мириса, звукова и оних ситних тренутака које често узимамо здраво за готово. Док обележавамо деведесет година од рођења Добрице Ерића, схватам колико су његови стихови заправо огледало мог детињства. Он је умео да види магију у обичном пољском цвету и да песмом загрли сваку српску ливаду, баш онако како ја у мислима грлим стазе којима свакодневно пролазим.
Мој завичај су јутра окупана росом која светлуца као најлепши накит на трави и онај мирис тек испеченог хлеба који се шири из бакине кухиње. То су трешње чије смо плодове крали преко ограде и звук ветра који се игра у крошњама старих ораха. У мом срцу, завичај има боју зреле пшенице и укус прве изворске воде. Често, док журим у школу или размишљам о будућности која ме чека у неком другом, већем граду, сетим се Добричиних речи о земљи која нас храни и брани. Он нам је показао да бити модеран не значи заборавити одакле потичеш, већ с поносом носити мирис родног краја у коси где год да те живот одведе.
Завичај је моја најсигурнија лука, место где су моји корени дубоко уплетени у земљу, а снови слободни да лете изнад брда. Није оно што видим иза леђа кад одлазим, већ оно што увек носим испред себе као светиљку. Док год у мени живи слика мојих брда, мојих река и мојих људи, ја ћу имати где да се вратим, макар само склопила очи и пустила мисли да полете пут оног најдражег прага. То је онај осећај мира који ме преплави када видим позната лица комшија и када зачујем звоно са старе сеоске цркве. Моје срце ће увек куцати у ритму завичаја, јер он није само место у којем живим, већ најлепши део мене који никада неће остарити, баш као ни песме нашег Добрице.
Пре неког времена, пролазила сам кроз најтежи период у свом животу – имала сам тешку операцију главе. Док сам лежала у тишини болничке собе, затворених очију, пред собом нисам видела беле зидове, већ свој завичај. Мисли о мојим пропланцима и мирису траве биле су моја једина снага. Обећала сам себи да ћу се вратити тамо где птице најлепше певају и где ме свако дрво познаје. Та жеља да поново крочим на своју земљу била је мој најјачи лек и доказ да нас корени чувају чак и онда када нам је најтеже.
Дуња Митић, разред 8/2
Треће место на конкурсу
ментор: Марија Новаковић
Тамо где се нада рађа
У раном јутру, док роса још спава,
шапуће тихо зелена трава,
пролеће стиже на крилима птица,
и црта осмех на хиљаду лица.
Све што је зими у сну било сиво,
данас је светло, радосно и живо.
Под старим кровом мирише на хлеб,
док бака тка нит топлине и мира,
сваки је кутак ко малени гребен,
где рука драга срце нам дира.
Ту су сви наши, у кругу што спаја,
уз шарене боје ускршњих јаја.
У нама се боре и светло и тама,
док нови живот побеђује у нама,
ал’ данас бирамо речи од злата,
да отворе срца и затворе врата
свакој тузи што је зиму кројила,
док се у сунцу нада није спојила.
Ускрс су очи оних што волим,
кад тиха се реч у молитву претвори,
то је онај тренутак док тихо молим,
да свако у миру свој живот отвори.
То није само празник на папиру,
већ снага што расте у души и миру.
А напољу башта у цвету се купа,
природа слави, срце куца јаче,
кад цела породица крене скупа,
тамо где нико од туге не плаче.
Јер живот је дар, ко пупољак снени,
што се у сунцу одједном зацрвени.
Нека нас води та радост и нада,
док пролеће сипа мирисе по граду,
нек свака кућа и свака ливада,
осети љубав, ту најлепшу наду.
Христос васкрсе – нек одјекне светом,
док радост у души цвета са цветом!
Аутор:
Дуња Митић 8/2
Песма "Тамо где се нада рађа" је из Зборника 300 најбољих младих песника Србије
У раном јутру, док роса још спава,
шапуће тихо зелена трава,
пролеће стиже на крилима птица,
и црта осмех на хиљаду лица.
Све што је зими у сну било сиво,
данас је светло, радосно и живо.
Под старим кровом мирише на хлеб,
док бака тка нит топлине и мира,
сваки је кутак ко малени гребен,
где рука драга срце нам дира.
Ту су сви наши, у кругу што спаја,
уз шарене боје ускршњих јаја.
У нама се боре и светло и тама,
док нови живот побеђује у нама,
ал’ данас бирамо речи од злата,
да отворе срца и затворе врата
свакој тузи што је зиму кројила,
док се у сунцу нада није спојила.
Ускрс су очи оних што волим,
кад тиха се реч у молитву претвори,
то је онај тренутак док тихо молим,
да свако у миру свој живот отвори.
То није само празник на папиру,
већ снага што расте у души и миру.
А напољу башта у цвету се купа,
природа слави, срце куца јаче,
кад цела породица крене скупа,
тамо где нико од туге не плаче.
Јер живот је дар, ко пупољак снени,
што се у сунцу одједном зацрвени.
Нека нас води та радост и нада,
док пролеће сипа мирисе по граду,
нек свака кућа и свака ливада,
осети љубав, ту најлепшу наду.
Христос васкрсе – нек одјекне светом,
док радост у души цвета са цветом!
Аутор:
Дуња Митић 8/2
Песма "Тамо где се нада рађа" је из Зборника 300 најбољих младих песника Србије
У име људи и мира - Тесла
Често се о Николи Тесли говори као о човеку који је „изумео двадесети век“. Ипак, посматрати га само кроз призму индукционих мотора и наизменичне струје значило би превидети оно најдрагоценије у његовом бићу – његову дубоку, готово дечије чисту веру у људско јединство. Док су други научници његовог доба у открићима видели капитал или моћ, Тесла је у свакој варници видео шансу да се човечанство ослободи мрака, како физичког, тако и оног духовног.
Његов рад на Варденклифу није био само покушај бежичног преноса енергије; био је то покушај да се свет премрежи нитима разумевања. Тесла је интуитивно осећао да ратови и разарања не потичу из урођене злобе човека, већ из неједнакости и страха од оскудице. Веровао је да ће оног тренутка када енергија постане доступна сваком појединцу на планети, попут ваздуха који удишемо, нестати и главни разлози за сукобе. Његова наука није била хладна и прорачуната; она је била дубоко хуманистичка, проткана надом да ће разум надвладати нагоне.
У данашњем свету, где нас технологија спаја брже него икад, а парадоксално нас често чини усамљенијима и подељенијима, Теслина етика постаје наш морални компас. Он нас подсећа да моћ знања носи огромну одговорност. Бити „Теслин потомак“ не значи само разумети физику, већ разумети да свако наше дело мора тежити општем добру. Он је био човек који је живео у будућности, али је ту будућност градио за нас, одричући се личног богатства зарад колективног напретка.
Ако је мир тишина у којој се чује стваралаштво, онда је Тесла био његов најгласнији заговорник. Његова светлост није била само електрична; то је била светлост ума која пробија границе нација и вера. На нама, који данас корачамо путевима које је он осветлио, остаје задатак да ту светлост не претворимо у разорно оружје, већ у топлину која повезује људе. Теслино наслеђе нам поручује: наука без срцa је само механика, а човечанство без мира је само прах. Наша је дужност да будемо достојни његове визије и да, у његово име, градимо свет који више неће дрхтати од страха, већ сијати од знања и мира.
Аутор: Дуња Митић, 8/2
Прво место на литерарном конкурсу Теслине научне фондације Србије
|
|
